Select Page

“Već dugo godina, privlači me plava boja dalekog horizonta, udaljenih planina, bilo čega što je daleko. Boja te daljine je boja emocija, boja samoće i želje, boja onoga što je tamo viđeno odavde, boja onoga gdje nisam. I boja onoga gdje nikad ne mogu da odem. Jer plava nije boja udaljenog horizonta, nego atmosferske udaljenosti između mene i planina.”

Rebecca Solnit, A Field Guide to Getting Lost

Otkad pamtim imam želju da dotaknem vrh udaljenih planina i da stojim na tankoj liniji između Zemlje i neba, da pogledam preko, ali nekako nikad nisam imala hraborsti, vremena ili načina da stignem do tamo. Uvijek je bilo nešto pametnje da se uradi, da se čisti kuća ili posjete rođaci. Ili samo nisam mogla da ustanem rano ujutru u nedelju. U posljednjih par godina gledala bih ponedeljkom slike grupa koje su šetale po planinama za vikend i tugovala za mojim vikendom koji bih provela u kući. I onda, prije tačno godinu dana, skupila sam hrabrost, ustala u nedelju rano ujutro i krenula u nove avanture. To je bio samo početak.

Sa svakim novim vikendom i sa svakom novom planinom ja sam se mijenjala. Moja se perspektiva mijenjala. Shvatila sam da mogu da budem osoba koja je potpuno različita od osobe koja sam ja, u poslu i svakodnevnom životu. Ja, koja ne podnosim autoritet, i koja uvijek ispituje i provjerava svoj i rad drugih ljudi, postala sam slijepi pratilac, koji nikad ne pita gdje idemo i zašto tamo idemo, koja ne želi da ulazi u probleme drugih ljudi. Počela sam da gledam sebe iz ptičje perspektive, kao da sam neko drugi, neko ko odbija da vodi. Moj pristup neodustajanja u životu je poprimio nove dubine (ili visine). Moja nova želja za avanturom je probudila dijete u meni.

U prošloj godini, popela sam puno planina, neke vrlo zahtjevne, ne samo fizički, nego i psihički. Što je bilo teže penjanje, ja sam se osjećala bolje. Neke planine su bile opasnije nego što to želim sebi da priznam.

Jesi dobro u glavu?

“Jesi dobro u glavu?” pitao me vodič u šali, prije nego što smo pošli na Maja Jezercë, najviši vrh Prokletija, koji je visok 2694 metra. To pitanje, iako mi je u tom trenutku bilo smiješno, je u stvari bilo upozorenje. Nisam znala kako sam u glavu. To pitanje je majka svih pitanja kad krećeš u nepoznato. U mom slijepom praćenju, pošla sam 8. aprila da se popnem na snijegom pokriveni, surovi vrh, koji je među crnogorskim planinarima opisan kao jedan od najzahtjevnijih. Posle 18 sati neprestanog hodanja i penjanja, pitala sam gdje smo bili, dok sam skidala mokre cipele i trljala oči izgorele od sunca. Nismo stali 18 sati jer je bilo prehladno da stanemo.

Sjećam se da sam u jednom trenutku vidjela čovjeka koji se penje gore visoko, uz liticu koja je izgledala kao da je pod uglom od 75 stepeni i rekla: “Vidi čovjek gore! Šta radi onako visoko?” “Tamo mi idemo” – bio je odgovor. Tog dana sam naučila da koristim cepin (sjekira za led) i dereze (metalni šiljci koji se kače na cipele i služe za kretanje po ledu), psovala više nego ikad jer su mi noge neprestano propadale u rastopljeni snijeg do koljena, testirala svoju izdržljivost i tvrdoglavost, i pobijedila sebe. Razlika u visini je bila 1700 metara. Hodali smo (i penjali se) 25,6 kilometara. A ja sam vikala da sam ok dok sam se kotrljala niz padinu kad sam pala, i dok sam se nekontrolisano tresla od zime skrivajući se iza stijene dok nas je mlatio snijegom ispunjeni vjetar, i kad nisam htjela da odustanem iako je svaka kost i ćelija u mom tijelu vrištala za pomoć. Ipak sam bila dobro u glavu. Jer to je ono gdje me izazov izgradio i ispitao i otkrio da sam ipak dobro u glavu. To su trenuci u kojima inače ne možeš ni da odustaneš.

I posle toga sam išla da pogledam preko drugih planinskih vrhova: Bobotov kuk, 2523 mnv i Zla Kolata, 2534 mnv, Gran Paradiso (sedmi najviši vrh Italijanskih Alpa) na 4061 mnv i par tehnički zahtjevnih i adrenalinskih vrhova kao što su Očnjak, 2185 mnv i Ljevorečki kom, 2469 mnv.

Svi planinari se pitaju “Zašto?”

Pokušala sam da sebi objasnim odakle ova zavisnost od planine dolazi, zašto mi je potreban ovako ekstreman hobi, i kako se ovakav “leap of faith” desio meni, manijaku za kontrolu. I nije to samo to što ja imam avanturistički duh koji je spavao zadnjih 25 godina. Ja želim više od života. U ovoj godini sam počela da pišem blog (ovaj blog), ponovo učim Holandski jezik, i počela sam da učim fotografiju. Jer kad želiš više od života moraš da radiš na tome.

Pišem sve ovo jer bi bilo dobro kad biste prestali da me pitate za moje planinarske vikende, i kad biste prestali da iz daljine patite za prirodom dok gledate fotografije prirode u kojoj nema vas. Prestanite da oklijevate. Samo krenite. Radite na tome što želite od života.

Ovaj blog sam i započela sa idejom da povežem ljude koji idu u planinarenje i ljude koji žele da idu na planinarenje.

Nakon svega, u traženju odgovora na pitanje Zašto, našla sam i novi žanr knjiga, nove drage pisce i novi pristup životu.

Suština je da ti ne trebam ja niti bilo ko drugi da donese novu vrstu svjetlosti u tvoj život. Ta svjetlost samo stoji tamo za tebe da je dohvatiš i sve što treba da uradiš je da posegneš za njom. Jedina osoba protiv koje se boriš si ti sa tvojom tvrdoglavošću da se uključiš u nove okolnosti.

Jon Krakauer, Into the Wild

photo credit: Danilo Ivanovic of PSK Montenegro Guide

Natasa

Natasa

author

Nataša je opčinjena planinarenjem, iako je tek počela sa otkrivanjem sebe u planini i upoznavanjem svijeta planinarenja. Ovaj blog je mjesto gdje planira da piše o svojim mislima o planini i šetnji.

Ekonomista po profesiji, Nataša je marketing direktor kompanije Domain.ME, međunarodne tehničke kompanije koja upravlja internet domenom “.ME.” Provela je karijeru na raskrisnici avijacije, bankarstva, društvenih mreža, liderstva i tehnologije. Stalno pokušava da nađe način da bude na tri mjesta u isto vrijeme.

%d bloggers like this: