Select Page

Prošlo je pola godine otkad sam bila na Kilimandžaru i pisala o tome. Izgleda kao da sam dala sve što sam imala za to i da sad nije ostalo ništa. Kao da nisam znala gdje da idem, što da penjem, koja je sljedeća velika stvar.

Ali nije tako.

Kilimandžaro je veliki dio mog života ali se broji kao tačka preokreta, kao dugme za resetovanje.

Moj život je uvijek bio haotična zbrka staza i puteva koje promiču brzo, idu paralelno jedan drugom pa se ponekad presjeku. Od mog djetinjstva, škole, sporta, pisanja i crtanja, do moj rane udaje, rađanja djece, završavanja fakulteta, pohađanja kurseva, držanja butika, pa sve do mojih srednjih godina sa odraslom djecom, karijerom, aktivizmom, mentorisanjem… Uvijek mi je bilo potrebno da se sve brzo kreće i da mi je život ispunjen. I u jednom trenutku sam se našla kako radim iste stvari svaki dan, mislim iste misli, razgovaram sa istim ljudima jer nisam morala mnogo da se trudim, sve je izgledalo isto, samo su moja djeca odlučila da porastu i počnu da žive svoje živote bez mene.

Bilo mi je potrebno da napravim nešto novo u životu i vratila sam se onome što sam bila kao dijete – istraživač i ispitivač. Istražiti spoljnji svijet i ispitati dokle mogu. Tako se desio Kilimandžaro.

Posle Kilimandžara, moje “mentalno penjanje” je bilo da se pripremim za TEDx govor koji je trebao da bude priča o Kilimandžaru. Na svu sreću, imala sam dobrog vodiča i za to. Kad smo počeli da razgovaramo pitao me o čemu sam htjela da pričam. Ja sam mu rekla o izazovima u životu, i cilju i kako do cilja, podizanju djece, krizi srednjih godina, slobodi, hrabrosti, manjim ciljevima, društvenoj stigmi, odustajanju, o padu, o ponosu, važnosti dubokog fokusa, sadašnjosti i ko zna što još. Kao pravi dobri vodič saslušao me ćutke (zamislite kako me gledao?). Oboje smo znali da ću morati da se saberem i fokusiram. Prilika da kažeš sve što imaš u samo 18 minuta ti daje potpuno novu perspektivu, novu strukturu u životu, ili barem u razumijevanju života. Polako, postepeno, napisala sam tri stranice o knjizi svog života. Imala sam samo tri važne stvari da kažem (i sve su bili klišei, i naravno da sam to mrzjela ali …):

Prvi kliše: Da postigneš veliki cilj, nauči da ideš za malim ciljevima

To mi je došlo kad sam išla na Maja Jezerce – bilo je užasno hladno, vjetar je duvao i bacao nam iglice od snijega u lice. Bilo je preteško, popeli smo 1700 metara visinske razlike, hodali kroz snijeg 25 kilometara za 18 sati. Bez odmora, jer je bilo prehladno za odmor. Moj način da se popnem je bio da ignorišem unutrašnji glas koji je vrištao: “ODUSTANI!!!! Ja ne mogu više!” i da se fokusiram na sljedeću stijenu kao da je ta stijena posljednja stvar u životu koju treba da postignem. I kad stignem do te stijene pronašla bih drugu i nastavila prema njoj. Jedini način da postignem takav cilj je bio da prođem kroz seriju manjih ciljeva.

Drugi kliše: U redu je da se odustane

Mene kroz život ne vode ni talenat ni neka urođena vještina, nego jednostavna upornost (da ne kažem tvrdoglavost). U postizanju ciljeva uporni ljudi stignu dalje, sa više muke, i kroz više boli i put je obično teži, ali stignu. Ali mi ne odustajemo. Ne znam zašto, ali sve to zvuči kao glupost sad. Odustajanje u životu, kao i odustajanje u poslu znači da smo naučili nešto usput i da cilj nije vrijedan toga. Ili da smo promašili smisao. To mi se desilo kad smo se penjali na Mont Blanc. Prošli smo kroz proces aklimatizacije dan prije tako što smo se popeli na Gran Paradiso. Aklimatizacija je proces privikavanja na visine preko 2500 metara i na rjeđi vazduh tamo. Ja sam imala sreću da nisam osjećala visinu. Kad smo počeli penjanje na Mont Blac sjutra dan vrijeme se pogoršalo i morali smo da odustanemo. Osjećaj odustajanja mi je značio… ništa. Bila sam sasvim ok. I to mi je bilo tako veliko otkriće da mi je izgledalo kao da sam se prosvijetlila. Ne osjećati se loše zbog odustajanja. Super, zar ne?

Treći kliše: Tok. Pronađi Tok.

Već duže vremena se pitam što nas to čini srećnima na planini, i to sam shvatila kad sam pokušala da objasnim moju riješenost, da se popnem, na zadnjem dijelu uspona na Kilimandžaro – od Kibo planinarskog doma na 4700 mnv do Uhurua, vrha Kilimandžara na 5895 mnv. Sve u mom tijelu je željelo da odustane, moj jadni visinom-ubijeni stomak, moje teške noge, moja borba za vazduh na 5500 mnv, moje smrznute ruke. Znala sam da moram da istisnem i zadnju kap onoga što daje energiju izmučenim i nepripremljenim mišićima, i onoga što izvlači kiseonik iz vazduha i puni moju krv. I moj mozak je odlučio da ide u korak sa ritmom disanja –  svaki put kad bih udahnula pošla bih mislima za atomima vazduha, kroz nos, u pluća, u krv, u moje smrznute ruke i noge, i nazad. Jedan-dva uzdaha, tri-četiri uzdaha korak. Jedan-dva uzdaha, tri-četiri uzdaha korak.U takvom stanju nisam više osjećala tijelo, kao da je plutalo. Jedino što je postojalo tada je vulkanski nagib, crni pijesak, vibracija planine koju sam osjećala kao da grli svaki moj korak. Osjećala sam kako mi planina pridržava stopala i to mi je dalo tu posljednju kap snage da udahnem i izdahnem, i da dam sve što imam toj planini. To je bio tok. Našla sam način da prepoznam trenutak u kojem sam u stanju da se izgubim. I shvatila sam da je sve moje planinarenje bilo izvor tog toka. Tok koji pronađu plesači, i muzičari i dirigenti, i matematičari, i jogiji, i meditatori, i oni koji se nađu u religijskom transu. To je trenutak kad uđeš duboko u ono što voliš da radiš i ne postoji ništa oko tebe. Kilimandžaro mi je dao najdublji tok koji sam imala. To je bio trenutak kad sam shvatila da ako želim da nađem što je u mojoj budućnosti moram prvo da uživam u sadašnjosti. I jesam.

Izgleda kao da sam sa Kilimandžarom uradila sve što sam trebala da uradim. Išla sam i na druge – na crnogorske planine posle, i i dalje ih obožavam, svaku od njih pojedinačno. Ali Kilimandžaro je bio zaključak ili posljednja faza promjene koju sam osjećala da treba da prođem, iako znam da ta promjena nije završena.

Život je neprestano kretanje, to je i vožnja bicikla po prvi put posle 100 godina, to je i ronjenje prvi put sa osjećajem postojanja u tri dimenzije, to je i skok iz padobrana i osjećaja nepostojanja ičega što te drži, to je i ono kako perem zube ili držim kosu, to je i kako pristupam poslu, i kako razgovaram s ljudima. Otvorenost je ta jedna riječ. Otvorenost za promjenu. I sloboda da uživam u toj promjeni.

Uhuru je Swahili za slobodu.

Natasa

Natasa

author

Nataša je opčinjena planinarenjem, iako je tek počela sa otkrivanjem sebe u planini i upoznavanjem svijeta planinarenja. Ovaj blog je mjesto gdje planira da piše o svojim mislima o planini i šetnji.

Ekonomista po profesiji, Nataša je marketing direktor kompanije Domain.ME, međunarodne tehničke kompanije koja upravlja internet domenom “.ME.” Provela je karijeru na raskrisnici avijacije, bankarstva, društvenih mreža, liderstva i tehnologije. Stalno pokušava da nađe način da bude na tri mjesta u isto vrijeme.

%d bloggers like this: